Postoje ljudi koji ne daju malo. Oni daju sve sto imaju. I sigurno ne zato što imaju viška, nego zato što ne znaju okrenuti glavu.

Takvi ljudi daju svoj novac, svoje vrijeme, snagu, živce, sebe. Uvijek prvi uskaču i uvijek zadnji odustaju.

I baš takvi ljudi na kraju često ispadnu najgori. Ne zato što su učinili nešto loše, nego zato što su jednom rekli: više ne mogu. Sad ne mogu.

Zamislite kolegicu koja preuzima više zadataka nego svi ostali, a kad odbije još jedan, svi se uvrijede. E to vam je najgore.

Kad daješ sve od sebe, ljudi se naviknu da si uvijek tu. Da rješavaš. Da pomažeš. A kad jednom staneš, ne vide umor, oni vide razočaranje.

Ne pamte sve ono što si nekome dao, pamte samo trenutak kad nisi dao još i kad si rekao e, stvarno sad ne mogu.

Ali istina je i da problem nije u pomoći. Problem je u ljudima koji pomoć shvaćaju kao obavezu drugih, a ne kao dar. I tu čovjek nauči najtežu lekciju, a to je da treba imati granice.

Ne zato da se zatvorimo, nego da se ne slomimo, jer pomagati ne znači dati sebe do kraja onima koji te prazne.

Ja stvarno mislim da svi mi u životu smo možda stvarno nekad pomogli „na svoju sramotu“.

Ali sramota nije u nama.

U humanitarnom radu učimo da je pomaganje divno….i jeste. Zaista jest, ali treba napomenuti i da je važno čuvati sebe. Mislim da svatko tko pomaže može prepoznati sebe u ovom tekstu.